Пролог

СРБИЈА НА ВОДИ, ПОД ВОДОМ, НИЗ ВОДУ
У огледалу непогоде

Tо не памте ни људи ни летописи. Киша је лила као у Рубљову, али скоро седамдесет сати истом потопском јачином. Небо оклоп, тежина оловна. Метеоролози су објашњавали да је то циклон, те овакав, те онакав, али су збуњено слегали раменима на питање: „Зашто се не помера данима?”
Надошле су воде, помамиле се бујице, попустили насипи. Градови су падали један за другим. У Шумадији, Поморављу, Јадру, Рађевини, крај Дрине и Саве. Као пробуђени из хибернације, схватали смо да је Тамнава заиста тамна, Црница црна, Змајевац змајевит, да се Морава још сећа мора.
Велика вода постала је оквир за националну драму и непогрешиво огледало. У њему су сви разборити људи могли да виде две пресудне истине.
Прво, Србија има народ великог срца. Упркос свим невољама кроз које предуго пролази, тај народ сачувао је дух и доброту, солидарност и јунаштво. Кад је тешко и кад би други бежали, он је врлином већи и од себе самог.
Друго, оно што би у Србији требало да буде држава у врло лошем је стању. Пре би се могло говорити о провизоријуму и игри привида, где свак мање или више глуми себе. А крајње је време да се питамо за јуначко здравље. Чињенице на сто, онда ни по бабу ни по стричевима.
Помогли су многи људи, народи и земље, из далека и из комшилука. Никоме се не сме заборавити доброчинство. Ипак, сви се слажу да су Руси помогли на посебан начин, с дирљивим самопрегором и јунаштвом, не часећи часа. Случај или коинциденција неког вишег реда учинили су да Национална ревија баш од овог броја почиње да излази и на руском. Тако, руски спасиоци ће бројна сведочења и изјаве захвалности моћи да прочитају на свом језику.